Đura Jakšić- pesnik, slikar, boem i večni stanovnik Skadarlije
Đura Jakšić je bio mnogo više od umetnika. Njegov rad i način života inspirisali su mnoge ali, nije u njegovom životu bilo sve tako jednostavno. Osim što je bio pesnik i slikar, uz Jakšića se pripisivao i epitet boema. Kao jedan od najvećih boema u srpskoj kulturi, njegov život bio je ispunjen ekstremima – od duboke melanholije do euforičnih trenutaka. Njegova dela, od poezije do slikarstva, odražavaju ove emocije, istovremeno otkrivajući duboku ljubav prema životu i žudnju za slobodom.
Đura Jakšić je rođen u Srpskoj Crnji 1832. godine. Kao mlad, napustio je svoju rodnu varoš i uputio se u Beograd, u potrazi za svojim mestom u svetu. Tamo je započeo svoju umetničku karijeru, ali i život kao boem. Bio je poznat po svojoj nekonvencionalnoj i slobodoumnoj naravi, koja je često bila nezgodna za njega i za one koji su bili bliski s njim. Međutim, to ga nije sprečavalo da živi život punim plućima i uživa u svakom trenutku.
Jakšićeva ljubav prema životu, umetnosti i slobodi vidljiva je u svakom segmentu njegovog života. Bio je pesnik, slikar i esejista, a njegova dela odisala su strašću i emocijom. Pisao je o ljubavi, o tuzi, o radosti, o prirodi, o slobodi, o ljudskim strastima i o smrti. Slike koje je stvarao, poput “Jagode” i “Srpska devojka”, izražavale su njegovu ljubav prema srpskoj kulturi i narodu, a istovremeno su prikazivale živopisne boje i predivne detalje.
Živeo je u skladu sa svojim emocijama i instinktima, a ne u skladu sa društvenim normama. Uživao je u dobrim prijateljima, piću i muzici, često do kasnih sati. Njegova suđenja bila su česta zbog raznih prekršaja koje je činio pod uticajem alkohola. Međutim, to nije uticalo na njegovu popularnost među ljudima, koji su ga obožavali zbog njegove iskrenosti i ljudskosti.
Brojne su anegdote vezane za Jakšića, pa je tako jedna od njih vezana za taksu koju mu nisu naplatili u policiji, jer je „književnik bez zanimanja“:
Tražio Đuro Jakšić od upravnika policije objavu da pređe u Zemun, koji se u to doba nalazio u inostranstvu, a Tucaković ga strogo pita:
— A ko si ti i kako se zoveš?
— Đorđe Jakšić.
— A šta si?
— Književnik.
— Ama, ne pitam te to — nervira se policijski birokrata — nego kaži mi svoje pravo zanimanja: čime se baviš?
— Gospodine upravniče, nemam ja drugog zanimanja — prkosno će Jakšić. — Ja sam po svom prvom zanimanju pesnik i dramatičar, što će reći — književnik!
Upravnik sleže ramenima i pritisnu zvonce na stolu a kad stiže ćata on pokazujući na Đuru, reče:
— Dela, ćato, zvao sam te da ovom objavu napišeš. Zove se Đorđe Jakšić.
— Izvinite, a kakvo zanimanje da stavim dotičnog — ponizno će ćata mrljajući perom po tabaku.
— Napiši — reče upravnik policije. — Napiši, književnik bez zanimanja.
Kad je ovo ćata sročio on upita:
— Gospodine upravniče, a da li da rečenom Jakšiću izdamo besplatnu objavu ili da naplatimo taksu?
— Dabome, napiši, besplatno – reče upravnik dobronamerno i dodade: — To je po Cukićevoj policijskoj uredbi. Tamo član 49. glasi: skitnice, Cigani, muzikanti i druga slična im lica bez stalnog zanimanja, dobijaju objavu besplatno.
Zato izdaj i ovom nesrećniku Jakšiću, književniku bez zanimanja, besplatnu objavu
Đura Jakšić je u poeziji počeo lirskom pesmom, pa se onda javio onim oblicima epske poezije što su bliže lirici, pa epskim pesmama, za tim je počeo pisati pripovetke i na posletku drame. Za dvadeset i pet godina napisao je oko 150 lirskih i epskih pesama, 29 pripovedaka i 3 tragedije.
Mila
„Vina, Milo!“ — orilo se,
dok je Mila ovde bila.
Sad se mila izgubila:
Tuđe ruke vino nose.
Ana toči, Ana služi,
al’ za Milom srce tuži.
Nema nama Mile više!
Ono malo veselosti,
što imaše dobri gosti,
to kod Mile ostaviše.
Ana toči, Ana služi,
sl’ za Milom srce tuži.
Iz Milinih ruku mali’,
ma se rast’o bela sveta
mesto čaše od bermeta,
otrova bi progutali.
Ana toči, Ana služi,
al’ za Milom srce tuži.
Ko da igra? Ko da peva?
Ko da žedni? Ko da pije?
Ko li brigu da razbije?
Nesta Mile, nesta ćeva!
Ana toči, Ana služi,
Među njegovim pesmama prevlađuju rodoljubive pesme, u kojima je dao izraza svojim patriotskim i građanskim osećanjima.
Otadžbina
I ovaj kamen zemlje Srbije,
što preteć suncu dere kroz oblak,
sumornog čela mračnim borama,
o vekovečnosti priča dalekoj,
pokazujući nemom mimikom
obraza svoga brazde duboke.
Vekova tavnih to su tragovi,
te crne bore, mračne pećine;
A kamen ovaj, kô piramida
što se iz praha diže u nebo,
kostiju kršnih to je gomila
što su u borbi protiv dušmana
dedovi tvoji voljno slagali,
lepeći krvlju srca rođenog
mišica svojih kosti slomljene, —
da unucima spreme busiju,
oklen će nekad smelo preziruć
dušmana čekat čete grabljive.
I samo dotle, do tog kamena,
do tog bedema,
nogom ćeš stupit možda, poganom.
Drzneš li dalje? . . . Čućeš gromove
kako tišinu zemlje slobodne
sa grmljavinom strašnom kidaju;
Đura Jakšić živeo je skromno a takva je bila i njegova kuća koja se nalazi u čuvenoj boemskoj četvrti, Skadarliji. Bez patosa, vlažnih zidova, skromno nameštena stolom, stolicama, čiviluk i dveju posteljama, u susednoj sobi koja je ujedno bila i kuhinja nalazila su se još dva ležaja. Đura je skromni dom delio sa ženom i dve ćerke. U toj kući je i umro.
Pored njegovog doma danas prolaze mnogobrojni turisti i Beograđani, a ispred kuće se nalazi spomenik posvećen srpskom pesniku i slikaru. Neretko zastanu i slikaju se pored Đure koji sedi ispred svog doma ne znajući tužnu sudbinu čoveka koji je pisao neke od najlepših ljubavnih stihova.
Oboleo od tuberkuloze, u dugovima, gonjen je i otpuštan (1871) iz državne službe. Uz pomoć Stojana Novakovića dobija posao u Državnoj štampariji 1872. godine. Smrt ga je zatekla na položaju korektora Državne štamparije u Beogradu.
Đurine pesme i danas žive i živeće doveka. Njegov dom je danas dom mnogih književnika, slikara, likovnih umetnika, dramaturga i muzičara. Uređena je i mesto je velikih broja koncerata, izložbi i čitanja.
Milica Mihajlović
Naslovna fotografija- Vikipedija
