Ženevska afera i „žena veća nego sve žene“

Prilikom diplomatske službe Dučić je imao prilike da upozna različite ljude, tipove ličnosti. Nekima je bio očaran, a neki su mu dali bitnu lekciju o životu i prijateljstvu. Prilikom diplomatske službe u Ženevi, Dučić je bio veoma čest gost u kući porodice Vogel. Njegove posete i druženja sa ovom uglednom porodicom bili su toliko česti da ga je porodica, navodno, smatrala svojim članom. Međutim, ova prisnost se za Dučića ubrzo pretvorila u pravu noćnu moru. Antoaneta Vogel, sa kojom se Dučić družio, rodila je vambračno dete, a Dučića je optužila da ju je obeščastio i da je on otac deteta. Gospođa Vogel insistirala je na tome da Dučić dete prizna, a ceo skandal odjeknuo je velikom brzinom. Ovim slučajem ne samo da se bavio švajcarski sud, već su o njemu pisale i novine u Evropi, ali i dalje. I pored javne sramote koju je doživeo, Dučić nije imao mnogo muke da dokaže da nije kriv. U Ženevu je doputovao tek u januaru, a dete je rođeno u junu, što je samo po sebi bilo dovoljan dokaz da ne može biti otac deteta. Na sudu je odbranio svoj ugled, ali takozvana „ženevska afera“ je uporno stajala kao mrlja na Dučićevom imenu. Zbog toga je udaljen sa službe u Ženevi i poslat u Egipat, ali iz jednog skandala će proizaći drugi što će Dučića koštati službe.

Ova, iako na prvi pogled ljubavna afera, zapravo je bila politička spletka Milutina Jovanovića, takođe srpskog diplomate. Dučić je i ranije sumnjao u njegovu umešanost u slučaj, što će naknadno i potvrditi. Ova priča dobija epilog prilikom njihovog slučajnog susreta u Ministarstvu inostranih dela, nakon Dučićevog povratka iz Egipta. Između njih je izbila tuča iz koje je Jovanović izašao krvavog nosa. Svestan posledica, Dučić je ovom prilikom samo izjavio da Jovanović treba da bude zahvalan što ga je pesnik tukao, jer će ga jedino po tome i pamtiti.

Za Dučića ljubav, sama po sebi, bila je velika pokretačka snaga. Ljubav prema domovini, vodila ga je na različite krajeve sveta, odakle joj se još više divio i više borio za nju. Ljubav prema ženi podigla ga je u sam vrh srpskog ljubavnog pesništva, a ljubav prema izazovima vodila ga je u brojne ljubavne avanture. Zaljubljen u ljubav i mističnu, savršenu ženu, 1910. godine je upoznao i Jovanku Jovanović. Ova žena, za koju će kasnije pisati da je „veća nego sve žene“, osvojila ga je već prilikom prvog, slučajnog susreta. Bila je lepa, skromna a otmena, nosila je u sebi tugu koju je Dučić odmah osetio, prepoznao… Baš ta tuga koju je primetio u njenim očima, naterala je pesnika da poželi da spasi ovu lepu ženu tihe patnje. I Jovanka je za time čeznula. Njen brak je bio nametnut od strane njenih roditelja, jer je njen, iako znatno stariji muž, bio odlična prilika za bogat život. Suprug Jovanke Jovanović bio je ugledni inžinjer Tasa Todorović.

U porodičnu kuću Todorovića Dučić ulazi kao podstanar. Blizina Jovanke nije mogla ostaviti pesnika ravnodušnim. Između njih se rodila ljubav obavijena tajnom iz koje se rodio njihov sin Jovica. Ne mogavši više da podnese breme dvostrukog života, Jovanka je odlučila da prevaru prizna mužu. Nije očekivala oproštaj, ali se nadala razumevanju. Ipak, doživela je suprotno. Todorović je tražio od nje da puca u Dučića, što je ona, naravno dobila, a nakon toga obelodanio je njen greh. Postiđena, Jovanka prvo odlazi u Vranje, a na kraju se vraća majci u Zagreb. Iako bi se ovde, kao u priči, mogao slutiti neki novi početak sa Dučićem, do njega nikada nije došlo. Čak je i njihov sin nesrećno okončao svoj život dok je bio još veoma mlad. Na Dučića i Jovanku obrušila se čitava lavina osuda i možda bi i ova priča bila zapamćena kao neka afera da je Dučić nije ovekovečio u svojim pesmama. Poezija koju piše nakon ove ljubavi dobija neki novi ton – ton gorčine i beskrajne čežnje. Sve ono najlepše što je doživeo sa Jovankom, a potom izgubio, od fatalnog prvog susreta do ratanka Dučić je opevao u stihovim pesme „Susret“.

Nada Gagić, profesor srpske književnosti i jezika