Dučić i Šantić – prijateljstvo ili privid?

Kada govorimo o biografiji slavnog Jovana Dučića, možemo govoriti o dve strane medalje. Jedna je jasna, transparentna, obrazložena preciznim podacima i dokumentima. Druga strana Dučićeve biografije je maglovita, nejasna, ispunjena misterijama i pričama koje se prenose i pamte kao legende. Ova druga strana je svakako interesantnija, jer budi maštu, ostavlja prostora za dodavanje detalja, menjanje istorijskih podataka, nagađanje… Upravo u tome leži lepota svih onih priča ispričanih o Dučiću, kako u krugovima koji ga nisu poznavali, tako i u onima gde je bio čest gost.

Ugledan, harizmatičan, naočit, nedvosmisleno je skretao pažnju na sebe i u tome je uživao. Voleo je ljubav, zavođenje, izazove, osvajanje žena do kojih nije bilo lako doći. Istini za volju i dame su volele njega. Veze sa pojedinim ženama zbog okolnosti pod kojima su nastajale bile su neretko meta javnosti, o njima se čak i u novinama pisalo. Kako su njegove ljubavne avanture bile provokativnije, tako je ista ta javnost imala više prostora da ljubavnu priču prepriča u skladu sa vremenom i sredinom u kojoj je nastala. Ukratko, Dučić je davao mnogo povoda za ogovaranje, izmišljanje…

Tako se za Dučića vezala i ona popularna priča sa verenicom pesnika i prijatelja, Alekse Šantića. Dučić i Šantić imali su mnogo toga zajedničkog: gospodsko držanje, ugled pesnika, slična interesovanja, patriotska osećanja, zajedno su pokrenuli književni časopis „Zora“. Sve to dovelo je do njihovog zbližavanja, poštovanja, rađanja prijateljstva. Ili je, možda, bilo drugačije?

Kao i u drugim ljubavnim pričama gde se Dučić pojavljuje kao zavodnik i ovde se rodila teorija zavere. Navodno, ovo prijateljstvo nije moglo da se održi, Dučićevom krivicom. Prema priči savremenika, tih i odmeren Aleksa Šantić, zavoleo je jednu devojku, koje se odrekao zbog prijateljstva sa Dučićem. Verovalo se da se Šantić baš posle ovog ljubavnog brodoloma nikad nije oženio, a da je Dučiću ista ta devojka poslužila samo za kratkotrajnu zabavu. O ovom ljubavnom trouglu pisao je i Miloš Crnjanski:

Ova priča, ako uzmemo da je istinita, Dučića prikazuje u ne tako lepom svetlu. Iz nje bi zaključili da je Dučić egoista koji je oko sebe sejao tugu, od koje se Šantić nikada nije oporavio. Ipak, mogramo uzeti u obzir i verovatnoću da je ova priča izmišljena, posebno ako se uzme u obzir način na koji je Dučić pisao o Šantiću.

Sigurna sam da svako od nas na poseban način doživljava dva dobro poznata pesnika Aleksu Šantića i Jovana Dučića. Retki su primeri, ali ne i nepostojeći, gde su se dva čoveka koja su se bavila istim poslom tako volela i poštovala. Obično jedni drugima budu zavidni, ili su prosto sujetni po prirodi.

Istina, mogli smo čitati loše tvrdnje o njihovoj zavadi zbog žene, ali nakon Dučićevog teksta napisanog prijatelju 1933. godine, ne možemo drugačije reći sem da uopšte ne verujemo u te priče. Sve ono što smo čuli da ne valja, na svoj specifičn način Dučić je poništio. Činjenica je, da kada ti je do nekoga stalo, imaš u interesu da ga predstaviš na najbolji mogući način, te možemo u tekstu opaziti ozbiljna poređenja sa velikanima, što iz naše, što iz svetske književnosti. Dobijamo potvrdu o svemu onome što smo znali i bez Dučića, da je Šantić bio toliko pasivan, da nije van svoje ulice i Mostara nigde micao duže od par dana i zapravo se čini da je to jedino što mu je on zamerao.

Iako se činilo da će sredina „najčudnijeg“ grada nakon „Zore“ imati drugačiji domet, Dučića kao da je ljutilo što je Šantić ostao kao vojnik, sam, da veliča i brani tradiciju malog mesta sa sitnim sudbinama i životima, onda kada su svi drugi odatle otišli. Šantić je postao oličenje tog grada, ali čini se da priznanje i poštovanje istog nije bilo dovoljno. Dučić ga je smatrao jednim od „izabranih“ koji nisu trebali da se pomire sa tim što su rođeni tu gde jesu već da se bore i uzmu ono šta zaslužuju i šta im sleduje. Verovao je da on zaslužuje mnogo, da je poseban,ne samo spolja nego i iznutra.

Dok čitamo napisano, jedina osećanja koje ostaju u nama su poštovanje, ljubav, subjektivnost. Iako je bio mlađi od Šantića, naziva ga detetom, iskrenim i takvim čovekom koji ne veruje u zlo, ali koji je sposoban da sve pretvori u lepo. Njegova ljubav bila je jednaka za sve, bez obzira na veru ,divio se i radovao tuđem uspehu kao da je njegov. Zato je postao veći od svog književnog dela. Zahvaljujući Dučiću, mi poznajemo i volimo Šantića: „Sa sobom donosio sunce gde god je došao.“
Sigurno je da bi Šantić bio presrećan da je ikad saznao da porede i njega i njegovu poetiku sa najdražim mu Zmajem. I sudbinom i stihom, gde je moguće lako zameniti koja je čija pesma, što zapravo i jeste istina.

Iako je njegove patriotske pesme pune ljubavi smatrao najboljima, a ljubavne možda najlošijima, piše kako je bio veliki pesnik jer nije pevao o ženi nego je pevao o ljubavi. Nije imao iskustva ni fatalnih želja, imao je dve „male ljubavi“ te je njih uz maštu i duboko poštovanje i tradiciju pretvarao u „ljubavne plačeve“. Po njegovom mišljenju, Šantić ničim nije pokazivao odsustvo načitanosti i škole. Smatrao je da ništa o pesnikovom životu i ne treba znati, da delo samo o sebi priča. Tako je govorio da su Šantićevi drugovi kroz stihove znali sve šta se dešava, šta ga muči ili čini srećnim. To valjda govori da je Dučić imao pravo jer mi iz njegovih stihova ne osetimo odsustvo bilo čega.

On nije bio nepismen, melanholik, mesečar, psihički nestabilan… Bio je talentovani prijatelj koji je takav kakav je bio iskreno voljen i koga bi svako od nas mogao poželeti. Ovaj tekst ne govori samo o Šantiću i njegovom divnom karakteru nego i o autoru teksta. Srećni smo što smo ih imali, iako ih nismo lično znali. Čitamo uklesano zauvek svedočanstvo o prijateljstvu i dobroti. Ja iskreno verujem svemu napisanom, šta ću, možda sam i ja subjektivna?!

Milica Đurđić, profesor srpske književnosti i jezika