Некадашње село је данашње угледно насеље на Чукарици: Везује се и легенда о ЗМАЈУ и ВИТЕЗУ, траје вековима
Мало је београдских насеља која могу да се похвале тако бурном и богатом историјом, чији корени сежу хиљадама година уназад. Једно од њих је Жарково, данас урбано и развијено насеље у оквиру Čukarica, а некада „добростојеће“ село надомак Београда.
Простор који данас називамо Жарковом обухвата Стaро Жарково, Церак, Церак Винограде, Јулино брдо, Беле Воде, Филмски град, Репиште, Рупчине и део Макиша. Некада се, међутим, простирало на далеко ширем подручју – од обала Саве и леве стране Топчидерске реке, преко Кнежевца и Железника, све до Остружнице. Плодна земља, шуме, виногради, воћњаци и бројни извори воде учинили су овај крај изузетно погодним за живот.
Први трагови праисторијских насеобина откривени су 1947. и 1948. године током археолошких истраживања код Спортског центра „Партизан Жарково“. Локалитет „Ледине“, датован између 2600. и 1900. године пре нове ере, само је нешто млађи од налазишта у Vinča. Живот је на овом простору трајао непрекидно око 500 година. Пронађени су остаци кућа, земуница, јама за складиштење, као и бројни предмети од керамике, костију и камена, што Ледине сврстава међу значајне неолитске локалитете на територији Београда.
У време Римљана овуда је пролазио важан пут који је од Сингидунума водио ка Босни. Први писани траг о Жаркову потиче из 1528. године. У турским пореским дефтерима помиње се примићур Жарко, старешина села задужен за прикупљање пореза од 25 домаћинстава. Пошто османски чиновници нису бележили име места, у списима се појављује назив „Жарково село“, који се временом усталио као – Жарково.
Поред историјских чињеница, вековима живи и легенда о витезу Жарку и змају. Према народном предању, у овом крају је обитавао змај који је чинио зло мештанима. Нико није могао да га савлада све док се није појавио витез Жарко, који је убио неман. Место где је пала змајева глава названо је Змајевац, где је пао реп – Репиште, а читав крај је у част јунака добио име Жарково. Змај из легенде и данас се налази на грбу некадашње општине.
Жарково је кроз историју имало и велики стратешки значај. Преко остружничке скеле српски трговци су продавали стоку у Аустроугарској. Овде су своје походе ка Београду започињали и аустријски војсковође попут принца Еугена Савојског и барона фон Лаудона, а у овом крају се уочи Првог српског устанка улогорио и Бећир-паша, пред сусрет са Karađorđe Petrović. Жарковци су се истакли у устанцима и ратовима као храбри и одани борци.
После Другог српског устанка насеље почиње убрзано да се развија. Од 53 куће 1820. године, до краја 19. века Жарково је имало 260 кућа и око 1.300 становника, а важило је за једну од најбогатијих општина у Србији. Своју месну самоуправу добило је 1839, а као општина формирано је 1856. године. Од 1911. године део његове територије издваја се у засебну целину – Чукарицу.
Мало је познато да је Жарково било међу првима у Србији које је добило основну школу. Школа је отворена 1840. године у данашњој Трговачкој улици. Наставу је држао Стојан Чола, за годишњу плату од 200 гроша. Међу двадесеторо ученика била је само једна девојчица – Станица. Данас се у реконструисаној згради Старе школе налази Завичајни музеј Жаркова.
Жарково је некада имало осам извора пијаће воде, а управо са извора у Белим Водама потекла је и прва модерна водоводна вода ка Београду. На Петровдан, 12. јула 1892. године, код данашње Теразијске чесме потекла је чиста и здрава вода, чиме је престоница добила значајно снабдевање водом.
Од праисторијских насеобина, преко легенди и устанака, до модерног градског насеља – Жарково је пример како једно некадашње село може израсти у важан и историјски богат део Београда, који и данас чува своје наслеђе.
извор / фото / општина Чукарица
