Dučićevo sklapanje poezije
Stvaralački rad Jovana Dučića se ne može svesti samo na pesništvo, iako je po njemu ostao najpoznatiji. Pored toga što je bio pesnik, bio je i esejista, putopisac, kritičar. Pošto je i sam bio umetnik, imao je dar da zapazi specifičnosti i detalje tuđeg rada, pa su njegove kritike bile primećene. Kada je odlučio da se bavi književnom kritikom, istakao je da će kritike biti dobronamerne i da ih neće pisati prema utvrđenom stilu pisanja kritika.
Dučić je u pismu Petru Kočiću iz 1906. godine izrazio svoju želju da piše o svojim „saputnicima“. Ali o svim ovim ljudima čijem je književnom radu poklanjao pažnju, kako navodi, nije želeo da piše profesorski, pretenciozno, već sa ljubavlju, kao pesnik. Najoštriji kritičar je bio samom sebi. Svoje pesme, svoj umetnički izraz, stih, poente, želeo je da dovede do savršenstva. Uporno je tragao za oblicima, simbolima, razmišljajući o životu, lepoti, ženi, poeziji… Upravo zato često se vraćao svojim stihovima. Bio je sklon doterivanju pesama, detaljnom radu na njima i to ne samo onih koje su bile u pripremi za štampu, već i onih objavljenih. Kako se neprekidno razvijao kao umetnik, kako su se njegova saznanja širila, tako je bivao jači kritički stav prema svome ranom pesništvu. Prepravljao je svoje rane pesme kao što bi, recimo, zanatlija prepravljao neki svoj proizvod, jer je zaista bio ubeđen da ozbiljno bavljenje poezijom zahteva ne samo nadahnuće već i intelektualni rad.
Dučićevi savremenici, pesnici i kritičari imali su podeljeno mišljenje o ovakvom njegovom pristupu pesništvu. Pojedini su smatrali da on kao umetnik raste i da je prirodno da njegova poezija raste sa njim. Drugi, poput Bogdana Popovića, poznatog kritičara i književnog autoriteta, smatrali su da u tom zanatskom radu Dučićeva poezija gubi na lepoti. Pritom, on nije mislio na lepotu izraza, već na čistotu emocija i neposrednost. Popović je ovaj svoj stav objasnio uporednom analizom dve verzije Dučićeve pesme „Sunce“, pri čemu je pesmu analizirao stih po stih, red po red. Iz ovakve analize proizilazi potvrda o pesničkom umeću, ali i kritika razumu koji guši emociju.
O Dučićevoj ranoj poeziji daleko se manje govorilo nego o poznijim njegovim delima. Ređe su se preštampavala, ali i sam Dučić se udaljavao od početka stvaralačkog rada. U predgovoru koji je pisan za njegova „Sabrana dela“ iz 1929. godine, kada je napokon „sklopio“ svoju poeziju, Dučić se svojih ranih radova javno odrekao. Ako uporedimo ovu situaciju sa pismom poslatim dvadesetak godina ranije, onda jasno uviđamo da je Dučićeva kritička misao uznapredovala i da je bio mnogo stroži kritičar prema sebi nego bilo kome drugome. S tim u vezi treba napomenuti da je pisao eseje i kritike o mnogima, pa tako i o Vojislavu Iliću, Aleksi Šantiću, Vladimiru Vidriću i drugima.
Prvo pesništvo Jovana Dučića u sebi nosi tradicionalan duh i ugledanje na ranije pesnike romantizma. Udaljavanje od prvih pesničkih uzora nije sukob Dučića sa sobom iako je bio sklon autorefleksiji, ili sa pesnicima kojima se ranije divio ,već je reč o njegovom pesničkom razvoju, doživljaju novih stvaralačkih pravaca i njihovom implementiranju. Pesnik kome se Dučić nastavio da divi je Vojislav Ilić. Divio se Ilićevoj formi pevanja, laganom prelazu od tradicionalnog ka modernom, parnasovskim tedencijama. Svoj pesnički put Dučić je nastavio da gradi tragom francuskih parnasovaca, dekadenata i posebno simbolista. Njegov pesnički izraz je ostao snažan, otmen, slikovit i ritmičan i po njemu ga i danas prepoznajemo.
Nada Gagić, profesor srpske književnosti i jezika
Knjiga eseja koja nosi naziv „Moji saputnici“ objavljena je prvi put u Americi 1951. godine, a tek je potom štampana na našim prostorima. Ona je nastala mnogo kasnije nego što je Dučić to očekivao i predstavlja njegov višedecenijski rad. Ovde se nalaze eseji koji govore o Dučićevim „saputnicima“, ali ovde se nalaze svedočanstva o Dučićevom razmišljanju o poeziji, prirodi umetnosti, stvaralaštvu i brojnim drugim činjenicama koje su od ključnog značaja za razumevanje njegovog stvaralaštva.
