Jovan Dučić u večitom gradu
Jovan Dučić svoje savremenike nikad nije ostavljao ravnodušnim. Bili su podeljeni u dve velike grupe i to na one koji su bili oduševljeni njegovim držanjem, izgledom i rečitošću i one koje je provocirao svojim stavom i samouverenošću. Oni koji su gu voleli, zaista, imali su i čemu da se dive – bio je uspešan, poznat i priznat. Ipak, treba ostaviti prostora i onima koji su smatrali da je njegovo samopouzdanje prenaglašeno.
Spoljnja politika Italije i njen odnos prema Kraljevini Jugoslaviji bili su veoma osetljiva tema za kralja i njegove saradnike u vreme Dučićeve diplomatske službe. Međusobni odnos dve zemlje je bio i više nego problematičan, pa je zahtevao odgovoran, posvećen i strpljiv rad diplomate. Ovaj, veoma bitan zadatak kralj je poverio Jovanu Dučiću. Svestan političkih prilika i pretnji, svoju misiju Dučić shvata veoma ozbiljno i pažljivo pristupa zadatku. Prilikom prvog susreta sa Musolinijem u Rimu, Dučić je bio veoma obazriv. Izveštaj o susretu, koji je poslao nakon sastanka, više je nalikovao na putopis, a manje na politički dopis. Razgovor Dučića i italijanskog Dučea bio je skoro neformalan, ali odmeren. Njihov odnos se kroz vreme menjao, Jovan je nastojao da izgradi obostrano poverenje, ali upravo to ga je moglo skupo koštati.
Dok je izveštavao iz Rima o tome kako se odnosi Jugoslavije i Italije popravljaju, u Italiji se spremao ustaški napad na kralja Aleksandra i kraljicu Mariju, u decembru 1933. godine. Kada je Dučić izvešten o napadu koji je u poslednjem momentu sprečen, pokušao je da demantuje ovu vest. S obzirom da je vest munjevito odjeknula, Dučić je pokušao da negira bilo kakvu umešanost Italije u organizovanje atentata. Ipak, istraga je pokazala suprotno, što je ugrozilo Dučićev položaj i autoritet. Zbog prelako izgrađenog poverenja prema Dučeu, ne samo da je ugrozio svoju karijeru, već je doveo u opasnost kralja i ugrozio stabilnost države. Sve ovo izazvalo je veliku ljutnju kralja Aleksandra, a Dučića je nateralo da dobro promisli svaku sledeću reč ili postupak.
SHS u Rimu 1901,
(foto: http://jovanducicpesnik.blogspot.com)
Ova opomena je otrgla Dučića od slatkorečivosti Musolinija. Već u martu 1934. godine dipomata izveštava kralja o fašističkim akcijama usmerenim ka kraljevini Jugoslaviji i o opasnim, dobro finansiranim organizacijama koje mogu ugroziti bezbednost države. Ovim je uspeo da predvidi atentat na kralja Aleksandra u Marseju 1934. godine, umešanost Italije, ali i dalekosežne posledice atentata.
Iako je Dučićev boravak u Rimu bio ispunjen brojnim političkim izazovima, ovaj period svog rada on je ocenio kao vrhunac svoje diplomatske karijere. Biti diplomata, veza sa neprijateljski nastrojenom državom, svakako nije bilo lako i zahtevalo je izuzetan napor, posebno ako se ima u vidu šira geopolitička slika. Ipak, iscrpljujuća služba nije ostavila Dučića ravnodušnim prema večitom gradu. O lepotama i neprolaznosti rimske kulturne tekovine pisao je sa zanosom, bolje i lepše od bilo kog drugog srpskog pisca. O tome piše i Bojana Simić, doktorand Univerziteta u Novom Sadu.
II signor Jovan Dučić nella città aristocratica
Proglasivši Rim podesnim svim dobima čovekovog života Dučić ga je oportuno i jezički raskošno apostrofirao gradom otmenih životnih pulsiranja i elegantno uskovitlanih poleta svakojakih godina života, koje su njegovi posetioci poneli za sobom dospevši u njega. Svaka njegova misao o Rimu pleni i zrači izobiljem i ravnotežom dostojnom teme o kojoj umiveno, uglađeno, nenapadno i odmereno niže reči.
Komponujući svoju otmenu pohvalu pričaće o Rimu kao da mu se kavaljerski udvara i znalački koketira sa najlepšom salonskom damom. No, svi njegovi komplimenti ipak se ne mogu smatrati šarlatanskim zavođenjem, jer nalaze svoju težinu i virtuoznost u jednom nadasve grandioznom i znalačkom argumentovanju najsitnijih pojedinosti. Neprestano upućujući i opominjući na duhovne vredosti koje je Rim anatomisao vekovima unazad osvrtaće se na sve relevantne aspekte rimske države, na Carigrad kao presto rimskih careva, bronzanu stolicu Svetog Petra, na Cezara… i na sve ostale dimenzije i komponente koje su ga formirale u tom smislu. Čitajući te redove pred nama se živo može ukazati kako je izgledao sam Jovan Dučić i na koji način je izgovarao te iste reči, a neosporno je da taj prizor ispunjava etar zadivljujućim zanosom i strašću u tonalitetu i gestikulaciji, što se jasno naslućuje i razabira tokom čitanja. Možda je Dučić baš to i želeo da postigne? Da nam prenese i ostavi jednu živu sliku sebe lepo obučenog, pedantno začešljanog, prepoznatljivog aristokratskog držanja u jednoj dugoj, a smirenoj i pokornoj šetnji ulicama Rima, dok se celokupna njegova ličnost i Rim sa svojom velelepnom arhitekturom, sadržajnošću, vekovima taloženim večnim mudrostima i istinama asimiluju u jedno harmonično jedinstvo. Videćemo u njegovim rečima kako po svemu nalik jedan na drugog Jovan Dučić i Rim pružaju ruku jedan drugom prepoznavši se po iskonskoj istini, koja ih je dovela do dubokog obostranog razumevanja. Sve uzvišeno i gospodsko u Rimu Dučić pripisuje njegovom verovanju u Boga i svu slavnu istoriju ovaj grad je, po njemu, ispisao zahvaljujući tome. U skladu sa tim imenovaće ga i kvalifikovati gradom sveopšte ljubavi, smatrajući da se gospodstvo čoveka i grada ogleda u njegovim dometima i intenzitetima mogućnosti voljenja. U tome Dučić nalazi srž konstantnog i kontinuiranog progresa Rima, te kaže: Rimska država i hrišćanska crkva, to su dva najveća shvatanja veličine i harmonije. Imjući to u vidu, nije čudno da su ga rimske noći potaknule da suptilnije razmišlja o smrti i večnom životu. Razabraće da u noćima Rima ima više dana i životne svetlosti nego igde u svetu, te je jasna njegova poruka da mesta i ljudi kojima je temelj ljubav i koji na tom temelju slažu ciglu na ciglu ljubavi izgrađuju večnu i zauvek živu građevinu i da tu smrti nema. Tihovanje i samoće koje su iznedrile zasluge za čovečanstvo oličene u ljudima poput Svetog Bruna, Mikelanđela, Petrarke, Miltona… mogli su, po Dučiću, iznedriti samo mali i mirni toskanski gradovi i flamanski nemi burgovi. Sva raskoš i gospodstvo Rima, po njemu potiče iz jednog sveopšteg smirenja i smernosti, koja ga je uzdigla do vaseljenske slave i hvale. Zato Dučić u rimskim noćima vidi otpočinjanje jutra ističući da sve što je veliko i vredno poniče iz tišina malih mesta i malih ljudi, koji su se opatuljili i unizili do nebeske slave i time postali veliki.
Dučić je Rim video kao tlo gde se večito živelo za neku ideju i zbog toga se u njemu uvek osećao kao gospodin u gospodskom gradu, iliti II signor nella città aristocratica. Dakle, u Rimu je iskusio savršenstvo jedinstva duha i ambijenta jedne civilizacije, čemu je i sam tokom svog celoga života težio sledeći smernice svoga vrhovnog tvorca, u koga je besprekorno verovao i kome je pripisao sve svoje uspehe.Bojana Simić, doktorand Univerziteta u Novom Sadu
Filozofski fakultet, smer: Književnost i jezik
