Patriotske pesme koje su promenile Dučićev životni put
Teško je biti patriota u jednom turbulentnom istorijskom periodu, u vreme ropstva i političke nestabilnosti. Biti otvoreni patriota pod tankim velom umetnosti, ne samo da nije bilo lako, već je bilo i veoma opasno, što je iskusio i Jovan Dučić svojevremeno. Iako je ostao upamćen najvećim delom po svojoj ljubavnoj poeziji, patriotska poezija je preokrenula Dučićev profesionalni i umetnički put.
Pojava Jovana Dučića (1871–1943) obeležila je vreme naše moderne, takozvano zlatno
doba, u kojem započinje linija preloma u kojoj srpska književnost hvata korak sa
središnjim tokovima u evropskim književnostima. S tim u vezi značajna je
konstatacija Jovana Skerlića da nekoliko Dučićevih pesama idu u najbolje što naša
poezija ima. Iako u njegovoj poeziji dominiraju raznovrsne teme, Bogdan Popović
ističe da su one „uvek samo nežno kazani razdragani i oduševljeni ili boni utisci
koje pesnik prima od lepih i dragih stvari, od lepoga u prirodi punoj sjaja i boje, od
lepoga i značajnoga u čovečijem životu, i naročito utisci ljubavnih doživljaja“.
Popović izdvaja ljubav kao Dučićevu najjaču pesničku (i uopšte estetičku) osećajnu
osobinu, vezujući je prvenstveno za ljubavnu poeziju. Ljubav je, međutim, i u biti
njegovih patriotskih pesama „Oj, Bosno“ i „Otadžbina“, zbog kojih će imati neprilike.
Dučić se nalazio pod policijskim nadzorom, zbog niza nacionalnih članaka koje je
objavljivao u Sarajevu, Novom Sadu i Pančevu, a kada je 1894. godine izvršen
policijski pretres njegovog stana, pronađene su spomenute pesme. Rešenjem Zemaljske
vlade u Sarajevu, zabranjeno mu je vršenje učiteljske dužnosti na prostoru Bosne i
Hercegovine. Naredne, 1895. godine, uspeva da se zaposli kao učitelj u Srpskoj
pravoslavnoj školi u manastiru Žitomisliću, ali mu vlasti ne daju mira te napušta
ovaj posao i vraća se u Mostar.
Ljiljana Nikić, master profesor srpske književnosti i jezika
Činjenica da je već poznat srpski pesnik, umetnik, doprinela je tome da nakon privođenja i saslušanja Dučić ne bude kažnjen zatvorom, već progonom. Kotarski predstojnik je uvideo da je teško dokazati autorstvo pesama koje su pronađene u rukopisu u Dučićevom stanu. Osim toga, u pesmama se jasno ne imenuje tlačitelj i bilo bi teško dokazati o kom istorijskom periodu pesme govore, čime se i sam Dučić branio. Progon je bio idealno rešenje za mladog učitelja koji je na sebe skrenuo pažnju. Autorstvo pesama „Oj Bosno“ i „Otadžbina“ kasnije je potvrđeno i od strane pesnika. Čak i bez suđenja, jasno je o čemu ove pesme govore.
Vezu između Dučićevih patriotskih pesama „Oj, Bosno“ i „Otadžbina“ treba tražiti u
političkim prilikama koje su se u to vreme odvijale u Bosni i Hercegovini, kao i u
činjenici da je država bila pod Austro-Ugarskom monarijom. Otud stihovi:
„Mučenice sveta…/ Prkoseć buri grdnih vjetrova/ Što t’ zimom biju čarobnu grud,/
Ti nosiš teret ropskih okova,/ Ti nosiš sudbinu i udes hud…“ (pesma „Oj, Bosno“).
Pišući pesmu, mahom u desetercu, uz vapaj kao naslov „Oj, Bosno“, te personifikujući
ne samo otadžbinu u kojoj živi, već i sliku realnosti, Dučić ukazuje na težak, ropski
položaj, na stradanje koje podnose samo sveti mučenici.
U stihovima pesme „Otadžbina“, napisanih u osmercu, manje je pesimizma. „Ne trza te
užas bjede, / nit’ te trza užas rana,/ Mirno spavaš mila majko,/ teškim sankom
uspavana./ Zarudiće ljepša zora,/ Ljepšem dobu svanut dani…“ Otadžbina je mila majka,
koja mirno spava, iako joj se kontrastom suprotstavljaju stihovi „teškim sankom
uspavana“.
Iako obe pesme, napisane patriotskim nadahnućem, iskazuju stradanje, ropski položaj,
ali i ljubav prema otadžbini, jasno je da su ove Dučićeve pesme manje uspele. Mnogo
snažniji prizvuk imaju patriotske i rodoljubive pesme Alekse Šantića, Dušana
Vasiljeva, Đure Jakšića. Ipak, obe pesme, i „Oj, Bosno“ i „Otadžbina“, predstavljaju
svedoke jednog teškog vremena, napisane oštrim perom koje mu se suprotstavlja.
Ljiljana Nikić, master profesor srpske književnosti i jezika
Nako što je prognan i uz muku ponovo vraćen na dužnost pri pravoslavnom manastiru, usledilo je i novo saslušanje u januaru 1895. godine. Skupljajući prilog za pravoslavnu školu Dučić je otišao i do Bijeljine što je vlastima zasmetalo. Osim toga, kod njega je pronađena i zabranjena knjiga „Budilnik“ niškog profesora Jovana Popovića. Dučić je pravdao svoju posetu praksom škole, a o zabrani knjige tvrdio je da nema saznanja. Naravno, poverenje vlasti je izostalo, što je učinilo da se Dučić preseli u Mostar. Tamo je još četiri godine službovao kao učitelj. U Mostaru, zajedno sa Aleksom Šantićem osniva književni krug i časopis „Zora“ gde je bio glavni urednik. Poslednje godine službe u Mostaru, ponovo biva uhapšen zajedno sa piscem Svetozarom Ćorovićem. Novo hapšenje je ponovo rezultiralo gubljenem službe. Ovaj put, zauvek, Dučić odustaje od učiteljskog poziva. Biće to jedna od onih teških odluka koje su ga odvele na put slave.
Jovan Dučić je napustio Mostar i odlučio da ode na studije u Ženevu, na dalje školovanje. Njegova primanja i imetak su bili veoma skromni, pa je pomoć dobijao od svojih srpskih prijatelja, kao i stipendiju srpske Vlade. Diplomirao je 1906. godine, a potom se vratio kao pravnik. Tokom boravka u Ženevi i Parizu, Dučić širi krug svojih prijatelja, književnika. U Parizu je upoznao i čuvenog kritičara Skerlića, a nastavio je da sarađuje sa časopisom Zora i drugim srpskim književnim listovima i časopisima. Proširenih vidika, negovanog talenta i sa novim znanjem i zvanjem, Jovan Dučić se vratio svojim korenima.
