Милош Црњански није само један од најзначајнијих српских писаца XX века, већ аутор чије дело и данас изнова отвара питања рата, изгнанства, идентитета, завичаја, историје и човекове потребе да пронађе место коме припада. Његова проза настајала је у различитим историјским и друштвеним околностима, али се кроз њу непрекидно провлаче теме човека који је у покрету, који одлази, тражи и често не успева да пронађе коначно уточиште.

О значају Црњанскове прозе и темама које повезују његова дела разговарали смо са професорком српског језика и књижевности Данијелом Васић, која посебну пажњу скреће на мотиве који се из једног дела преносе у друго.

„Кроз време укрштају се теме као што су: рат; миграције и сеобе; изгнанство; идентитет; завичај; Европа; српска историја; модернизам; авангарда; космополитизам; однос појединца према историји. Црњански је био песник, романсијер, приповедач, публициста и есејиста, а његова дела су ушла у различите националне и европске књижевне контексте“, истиче Данијела Васић.

У његовој прози историја никада није само позадина догађаја. Велики историјски потреси преламају се кроз судбине појединаца, њихове страхове, жеље, губитке и трагања. Управо зато Црњанскова дела, иако често снажно везана за одређено историјско време, превазилазе конкретни тренутак у којем су настала.

„Дневник о Чарнојевићу“ – човек после рата

Објављен 1921. године, Дневник о Чарнојевићу припада раној фази стваралаштва Милоша Црњанског и представља једно од значајних дела српске авангардне и експресионистичке прозе.

У средишту дела налази се искуство Великог рата, али Црњански рат не представља као простор јунаштва и славе. Напротив, у први план долази човек суочен са страдањем, бесмислом, усамљеношћу и отуђеношћу. Рат нарушава његову представу о свету и доводи га у положај странца, не само у односу на друге људе већ и у односу на сопствени живот.

Према речима Данијеле Васић, управо се у овом делу препознају теме које ће бити значајне и за каснију Црњанскову прозу:

„Основне теме дела су рат, бесмисао, страдање, усамљеност, отуђеност, љубав, смрт и трагање за смислом. Приповедачево искуство Великог рата није приказано као херојска прича већ као искуство човека који је разочаран светом, идеологијама и ратним страдањем. Рат уништава сигурност човека и доводи га до осећања да је странац и у сопственом свету.“

Посебно место у делу има Чарнојевић, необична и готово визионарска фигура окренута далеким просторима, природи и могућности другачијег постојања. Његов поглед на свет повезан је са суматраизмом – идејом о невидљивој повезаности удаљених људи, простора и појава.

Зато природа у Дневнику о Чарнојевићу није само декор. Далеки предели, небо, облаци, дрвеће, море и острва постају симболи бекства од непосредне стварности и потраге за унутрашњим миром.

Васић наглашава да се значај овог дела огледа и у његовој специфичној форми:

„Дело је истовремено и роман о изгнанству. Јунаци су физички и духовно одвојени од места којем припадају и непрестано траже нешто недостижно. Зато се ратна стварност претвара у причу о човеку који покушава да сачува себе у свету без сигурности и смисла.„, каже Васић.

Лирски карактер прозе посебно је изражен у овом делу. Радња није организована као у традиционалном роману, већ се гради кроз сећања, асоцијације, унутрашње монологе, понављања и снажне емоционалне слике. Такав начин приповедања омогућава да се спољашњи догађаји непрестано преплићу са унутрашњим светом јунака.

„Сеобе“ – историја као судбина човека

Осам година након Дневника о Чарнојевићу, Црњански објављује Сеобе, роман који ће постати једно од најзначајнијих дела српске књижевности XX века.

Роман објављен 1929. године прати живот српских војника у Хабзбуршкој монархији током XVIII века. Историјска грађа, међутим, није сама себи циљ. Она служи као основа за дубље промишљање човека, рата, бесмисла, припадања и вечите потребе за неким другим и бољим животом.

У средишту приче налази се Вук Исакович, човек рата и покрета, који са својим пуком одлази у рат по туђој вољи. Његова судбина тако постаје део шире приче о народу који је током историје често био принуђен да напушта простор у којем живи.

Због тога се мотив сеобе у роману не може разумети само као физичко премештање становништва. Он постаје симбол трајне људске немирности и потраге за местом у којем би човек коначно могао да осети припадност.

„Основне теме романа су сеобе, рат, странствовање, завичај, љубав, смрт и потрага за смислом. Главни јунак Вук Исакович са својим пуком одлази у рат по туђој вољи, што симболично представља судбину народа који је непрестано приморан да напушта свој простор. Сеоба зато није само историјско кретање већ постаје симбол човекове трајне немирности и немогућности да пронађе коначно уточиште“, објашњава Данијела Васић.

Поред Вука, значајну улогу имају Аранђел Исакович и Дафина. Док је Вук окренут рату, покрету и недостижном идеалу, Аранђел је више усмерен ка материјалном и практичном животу. Дафина се налази између њих и постаје један од носилаца трагичне стране романа. Њихови односи показују да се поред спољашњих сеоба одвијају и унутрашња кретања, преиспитивања и ломови.

Један од најпрепознатљивијих мотива Црњанскове прозе јесте „бескрајни плави круг и у њему звезда“. Круг може бити схваћен као слика ограничености људског постојања, док звезда представља недостижни идеал, наду и могућност другачијег живота. Човек непрестано тежи нечему што му измиче, па се његов живот претвара у трагање.

Црњански при томе историјске догађаје приказује кроз осећања и психолошка стања ликова. Његов стил је лирски и поетски, а снажне слике, контрасти, понављања, ритмичке реченице и промене перспективе стварају специфичну атмосферу романа.

Зато Сеобе превазилазе оквир историјског романа.

„Сеобе су зато више од историјског романа. То је роман о вечитом човеку-странцу, који путује кроз простор и време тражећи завичај, смисао и мир. Судбина Вука Исаковича и његових сапутника постаје универзална прича о човеку који непрестано одлази, а никада у потпуности не стиже до места којем припада.“, наводи професорка.

„Друга књига Сеоба“ – наставак приче о немиру

Тема сеоба добија нову димензију у Другој књизи Сеоба, објављеној 1962. године. Иако је тематски повезана са првим романом, она није само његов једноставан наставак, већ представља сложеније промишљање историје, рата, изгнанства и човекове потраге за смислом.

И овде је у средишту судбина Срба у Хабзбуршкој монархији и њихово учешће у ратовима, али се нагласак још снажније помера са самог историјског догађаја на његове последице по човека. Историја се показује као сила која покреће људе, али им истовремено не нуди трајно решење.

Вук Исакович и у овом делу остаје носилац мотива странствовања и незадовољства стварношћу. Његова жеља за другим и бољим светом супротстављена је околностима које га непрестано враћају у рат, покрет и неизвесност, каже Данијела Васић.

„Као и у првој књизи, људи се непрестано крећу, али њихово кретање не доноси истинску слободу. Сеоба постаје симбол човекове судбине: он одлази из једног простора у други, али нигде не проналази трајни мир и сигурност. Посебно је значајан Вук Исакович, који остаје носилац теме странствовања и незадовољства стварношћу. Његова жеља за другим, бољим светом супротстављена је историјским околностима које човека непрестано враћају у рат и страдање.“

У Другој књизи Сеоба мотив простора у који се непрестано одлази, али који никада не постаје коначни дом, додатно проширује значење сеобе. Човек верује да ће срећу пронаћи негде другде, али немир и незадовољство носи са собом.

Тако се историјско кретање претвара у универзалну слику људског постојања. Контрасти између сна и стварности, кретања и мировања, завичаја и туђине, живота и смрти граде препознатљиву атмосферу Црњанскове прозе.

Од ратника до човека-странца

Када се посматрају Дневник о Чарнојевићу, Сеобе и Друга књига Сеоба, уочава се јасна тематска повезаност Црњанскове прозе. Рат, изгнанство, сеобе, усамљеност, губитак завичаја и потрага за смислом нису изоловане теме, већ различити облици истог егзистенцијалног питања: где је човеково место у свету који га непрестано покреће?

Од ратног искуства Дневника о Чарнојевићу, преко историјске судбине Вука Исаковича у Сеобама, до продубљивања мотива странствовања у Другој књизи Сеоба, Црњански гради слику човека који тражи припадање, али му оно стално измиче.

„Друга књига Сеоба представља важну фазу Црњансковог романескног стваралаштва јер тему сеоба подиже са нивоа историјске приче на дубоко филозофско питање о човековом постојању. Она показује да се човек не сели само кроз простор већ и кроз сопствени живот, тражећи место, смисао и припадање.“, наводи Данијела Васић.

У томе се и налази трајност Црњанскове прозе. Његови јунаци припадају конкретним историјским временима, али њихова питања остају препознатљива и ван њих. Човек који одлази, човек који се враћа, човек који тражи завичај и човек који покушава да пронађе смисао у свету обележеном ратовима и губицима постају универзалне фигуре.

Црњанскова проза зато истовремено говори о српској историји и о човеку уопште. Његове Сеобе нису само прича о једном народу и једном историјском периоду, као што Дневник о Чарнојевићу није само прича о једном ратном искуству. У оба случаја историја постаје простор у којем се испитују човекова усамљеност, његова потреба за домом и стална тежња ка нечему што је далеко и недостижно.

Управо због тога Црњански остаје писац чија се дела читају изнова: различите генерације у њима могу препознати сопствена питања о припадању, одласку, повратку, завичају и потрази за местом које би човек могао назвати својим.

• Медијски садржај објављен је у оквиру пројекта „Црњански кроз време: 130 година утицаја“, чија је реализација суфинансирана од стране Министарства информисања и телекомуникација.