Prvo pesničko nadahnuće Jovana Dučića
„Umetnik rođenjem svoj svet donosi na ovaj svet. Dučića, kako sam kaže, karakteriše večito nespokojstvo i večito traganje za novim. Mostar mu je bio malen za ambiciju koja nije imala granice“. Prve godine novoga – 20. veka objavio je prvu zbirku pesama. Poslednju-poslednjeg dana svog života! Studirao je sedam godina, ali je od samih početaka bio ispred mnogih za sedam milja i nadbacivao ih za sedam koplja“.
Ovim rečima je Dragoljub Vlatković opisao Jovana Dučića. Zaista, njegov književni rad, filozofska misao, takozvana zlatoustost i diplomatska karijera ostavili su u senci mnoge Dučićeve savremenike. Bio je jedinstven, a kako će istorija pokazati, u mnogo čemu i neponovljiv. Diplomatija i pesništvo su bile dve polovine Dučićevog sveta, njegove naveće ljubavi. Ipak, kada govorimo o poeziji i ljubavi, nemoguće je ne postaviti pitanje nadahnuća.
Iako je kroz pesme Dučić poeziju postavio kao svoju neprevaziđenu muzu, a ljubav kao idal kome celim svojim bićem teži, u njegov život su dolazile i iz njega odlazile istinske žene od krvi i mesa. Koliko je svaka od njih ostavila traga na Dučićevo pero, ne možemo sa sigurnošću tvrditi, ali svakako da su mu podarile iskustvo iz kojeg je crpeo inspiraciju. Kao prva, velika ljubav u Dučićevoj biografiji, spominje se Magdalena Nikolić-Živanović. Magdalena ili Maga kako su je zvali i kako se kasnije potpisivala, bila je unuka nadaleko poznatog bijeljinskog trgovca Pere Živkovića. Obzirom da joj je otac, Jovo Nikolić rano preminuo brigu o odrastanju i vaspitanju Magdalene preuzeo je njen deda po majci, čije prezime će kasnije dodati na očevo. Maga kao devojka zračila je neobičnom lepotom, ali isto tako i skromnošću, držanjem koje je u isto vreme pokazivalo i prikrivalo raskoš i bogatstvo u kome je rasla. Mnogim momcima je ukrala srce i za svakog od njih bila je idealna prilika za ženidbu. Ipak, Magdaleni je sudbina na put dovela mladog učitelja, koji u jesen 1893. godine dolazi u Bijeljinu na službu. Bio je to Jovan Dučić koji je već tada bio poznat kao pesnik, obrazovan i načitan čovek za kojim su mlade dame uzdisale. Bilo je prirodno da se među njima rodi ljubav koja dugo nije mogla biti skrivana od očiju javnosti. Poseban predmet interesovanja bila je činjenica da Dučić po imetku nije bio dorastao Magdaleni i da je njen deda, ipak želeo bolju priliku za svoju unuku.
Uprkos predrasudama i preprekama između Jovana Dučića i Magdalene razvile su se jake emocije. Dučićeva ljubav prema Magdaleni bila je vatrena, neobuzdana. Isti žar je poneo i Magu, te su se oni posle samo dva meseca skrivene veze tajno verili. Ovom prilikom Dučić Magdaleni nije poklonio prsten, ali kako kasnije navodi u pismu, umesto komada zlata od njega je dobila nešto mnogo vrednije – reč! I pored obećanja i zakletve na večnu ljubav, ovom mladom paru nije bilo suđeno da ispune svoj san. Sudbina se poigrala sa Dučićevim rečima i delom. U proleće 1894. godine prilikom pretresa Dučićevog stana, po nalogu katarskog predstojnika Černija, kod Dučića su pronađeni rukopisi „kompromitujućeg“ , ustvari patriotskog sadržaja, što je Jovana koštalo službe. Osim toga, Dučić je proteran iz Bijeljine odakle odlazi u Mostar. Naravno, ova razdvojenost veoma pogađa zaljubljeni par. Na Dučićevu sreću, Zemaljske vlasti su preinačile odluku po kojoj mu se zabranjuje učiteljski rad, pa službu dobija u manastiru Žitomisliću. Ovde počinje prepiska sa Magdalenom koja je dugo trajala.
U delu prepiske koja je sačuvana iz Dučićevih reči i stihova posvećenih Magi, oseti se čežnja, patnja zbog razdvojenosti. Kroz vreme, ton pisama se promenio. Na mesto učitelja u Bijeljinu dolazi novi učitelj, želja Magdaleninog dede da se uda za bogatog trgovca jača, što dovodi do sumnje i jake ljubomore. Iako je Magdalena pokušala Jovana da umiri svojim pismima, u tome nije uspevala. Njegova pisma postaju mračna, preteća, pa čak i uvredljiva. Nastao je lom jedne velike ljubavi. Dučić je nastavio dalje sa svojim životom, službom koja je vrtoglavo napredovala, kao i slavom kojom je bio ovenčan kao pesnik. Koliko je Magdalene ostalo u njegovo sećanju možda govore pojedini stihovi poput onog: „Kao smrt su verne ljubavi bez nade“. Ipak, u njegov život su dolazile nove ljubavne pučine i ljubavni brodolomi.
Magdalena Nikolić-Živanović, tajna verenica Jovana Dučića (Foto: wikipedija)
Život Magdalene Nikolić, ipak, imao je nedvosmislen tok. U inat, zbog ljubavi koja joj je bila zabranjena, zaklela se da se nikada neće udati. Tako je i bilo. Pisala je stihove i ostala upamćena kao prva pesnikinja u Bijeljini, koja je svoju sreću pronašla u čitanju starih Dučićevih pisama. Na njenom nadgrobnom spomeniku i danas stoji epitaf koji je sama napisala: „Ovde počiva Magdalena Nikolić-Živanović, prvo nadahnuće pjesnika Jove Dučića i sama pjesnik“.
Nada Gagić
(master profesor srpske književnosti i jezika)
Dučićev privatni život, diplomatski rad, česta putovanja i upoznavanje sa drugim kulturama i književnim stvaralaštvom odrazili su se u njegovom stvaralačkom radu. Njegova poezija je jedinstvena i prepoznatljiva, a na svome putu ka slavi stalno je težio usavršavanju, tragao je za novim izrazom, formom, ostavši pri tome veran motivima koji su ga oduvek zanimali. Baš kao što je susret sa Magdalenom, prema biografima bio sudbonosan za Dučićev život, mnogi veruju da su njegove prve pesme bile od presudnog značaja za njegov pesnički put.
Dučić je pesnk u potrazi za savršenstvom. Tražio je savršenu formu za svoje pesme, tragao za neponovljivim poređenjima, zvukovima, deskripciji. Bio je veoma kritički nastrojen prema svome radu. Svoje pesme je često menjao, počevši od samog naslova, obrađivao ih i dorađivao sve do momenta kada dolazi do stroge metrike i upečatljivog pesničkog izraza. On je pesnik koji se stalno razvijao, koji je neprekidno radio na svojim stihovima.
Između Dučićevih ranih pesama i onih kojie su kasnije nastajale postoje razlike koje govore o njegovoj pesničkoj evoluciji, građenju stila pisanja. Prvu zbirku pod nazivom „Pjesme“ objavio je 1901. godine u izdanju mostarske „Zore“. U ovoj zbirci našli su se: Jadranski soneti, Ciklus Leili, Moja pjesma, Jesenje elegije, Venecijanske večeri, Moja otadžbina. Po samom objavljivanju domaća kritika je blagonaklono dočekala pesnika. Priznavao mu se neosporni talenat, načitanost, upućenost u pisanje poezije. Ipak, rane pesme Jovana Dučića nosile su i izvesne slabosti koje su takođe bile meta kritike. Čuveni kritičar i tadašnjii veliki književni autoritet, Jovan Skerlić predvideo je mladom pesniku svetlu pesničku budućnost, ali je isto tako primećivao da Dučić piše pod veoma snažnim uticajem, pre svega, Vojislava Ilića, ali i drugih, svetskih pesnika kojima se divio. Isto tako, Skerlić je uočio da u Dučićevim pesmama litetatura šteti emocijama. Ovu zamerku je pesnik veoma ozbiljno shvatio i zahvaljujući tome usavršio svoj stil. Još jedna zamerka na pesnikovo rano stvaralaštvo bila je preterana deskriptivnost i dužina pesama. Upravo zato, Dučić će svoje kasnije pesme znatno skratiti.
Rukopis, Jovana Dučića (Foto: nb.rs)
U sledećoj zbirci pesama iz 1908. Godine, Jovan Dučić unosi promene u svoje pesme. Rane pesme je prepravio, skratio, neke je skoro potpuno izmenio tako da se samo može naslutiti o kojoj ranijoj pesmi je reč. Težio je ka redukovanju, objektivizaciji, pa su se ovde tako mašle pesme Zalazak sunca, Čežnja, Novembar, Zašto…
Već 1929/1930. godine, Dučić je priredio svoja Sabrana dela. Interesantno je to da se ovde ne nalaze njegove rane pesme. Strog prema sebi i svom radu, ranu poeziju Dučić potpuno odbacuje, najverovatnije zbog njihove forme, narativnosti i uticaja drugih pesnika na njegov rani rad. Pesmom „Moja pesma“, Dučić se potpuno oprostio od starih životnih i pesničkih stavova i najavio novu poeziju, novo pesničko razdoblje. Kao večiti ideal izdvaja jedino ljubav, a kada peva o ljubavi peva o idealnoj ženi, predmetu čežnje, podrhtavanja, patnje. Njegova muza je njegova poezija i ona je okrenuta sebi i vlastitoj estetici.
Nada Gagić
(master profesor srpske književnosti i jezika)
