Срби и Руси кроз историју

Немерљив је значај Светог Саве за Србе, он је духовни отац и у бити је нашег народа. Наша је најзначајнија историјска личност и најпоштованији светац.Управо су његови лик и дело много утицали на нашу културу и традицију. Од свих улога које је Свети Сава имао за живота најзначајнија је осамостаљивање Српске Православне Цркве 1219. и писања Номоканона тј. Законоправила. Међутим, Свети Сава не само што је утицао на нашу историју, културу и традицију, он је утицао и на нама блиске, братске словенске народе.

Законоправило или Номоканон или Крмчија је зборник грађанских и црквених прописа византијске државе, које је одабрао и превео Свети Сава почетком 13. века.Први је српски правни акт и писан је на разумљивом народном језику. Један је од најкомплетнијих правних зборника у Православној цркви .Заслуга Светога Саве у изради законоправила за Србе састоји се углавном у избору текстова из византијских правних зборника и распореду грађе. Овај зборник је приређен пре него што је Свети Сава издејствовао самосталност Српској Цркви 1219.Када је организовао епископије у Српској Цркви, сваком епископу је дао по примерак Законоправила. Свети Сава је желео да Црква буде слободна, да владар има што мање уплива у њен рад.

Законоправило је коришћено и у Русији, Бугарској, касније у Румунији. Колико је Савина Крмчија била склад духовне и световне власти и колико је била значајна за друге државе у окружењу, а посебно колики је имала значај за Русију, сведочи податак да је 1262. кијевски Митрополит Кирил тражио од бугарског кнеза Јакова Свјатослава да му пошаље „Кормчују књигу”, како Руси називају Крмчију. Тако је она у 13. веку преко Бугарске стигла до Русије где је у начињен први препис у граду Рјазану 1284. године. Тај препис је имао 71 главу.

Сам Растков преображај у Саву догодио се у руском светогорском Манастиру Старом Русику 1191. године. Из очевог дома тамо га је одвео и привео непознати руски монах. Свети Сава је имао велики утицај на монаштво Свете Русије. О овоме сведоче бројни преписи Житија Светога Саве. У 16. в. их је познато преко деведесет. „Светогорски типик Светог Саве, такозвани Карејски, имао је значаја за развој потоње словенске монашке традиције. Може се претпоставити да је Карејски типик утицао на састављача Скитског типика, који се веома раширио у Русији од 15. до 18. века. Света Русија, међутим, није остала дужна Светоме Сави. Она је његову личност и веру уградила као један од камена темељаца њене царске идеологије. Наиме, по проглашавању за цара 1574. године, Иван Грозни је дао благослов да се изради десетотомни летопис историје света. Велики простор у четвртом тому ‘Лицевог свода’, илустроване историје света, посвећен је оснивачу Српске Православне Цркве и духовном утемељитељу Српске државе, Светом Сави. Поред тога, у овом изузетно илустрованом летопису, налази се и генеалогија династије Немањића, као и опис Косовског боја. То је био дуг цара Ивана, Светоме Сави, јер га је његова баба по мајци, Ана Јакшић, поучавала и васпитавала причама о светородној лози Немањића.

Портер Петра Великог у Великој Ремети на Фрушкој гори

На јужним обронцима Фрушке горе, северозападно од некадашњег прњавора Ремете, налази се манастир Велика Ремета. Према легенди, основао га је краљ Драгутин крајем 18. века. Турски судски документи Велику Ремету спомињу често током 17.века. Уочи напуштања Срема 1716, Турци су спалили манастир. Но, у истом веку, после потпуног турског повлачења, започиње процват Велике Ремете. Царска привилегија је манастиру издата 1722. године, и тада почиње његова грађевинска обнова. У то име су 1739. монаси манастира Раковице, код Београда, Великој Ремети поклонили четири престоне иконе, које су сликали руски иконописци: Спиридон Григорјев, Јован Максимов, Леонтије Стефанов и Тихон Иванов. Године 1721. у манастиру борави јеротеј Пачанин, писац „Пута у Јерусалим“, првог путописа у нашој новијој књижевности. Слику Петра Првог је у манастиру Велика Ремета открио руски историчар Уваров. За време владавине Александра Другог, портрет је откупљен за збирку Ермитажа. То дело, које се сматра ретком животном сликом Петра Првог.

Софија Миловановић